+ 27°C
logo
Cityguide, cityguide.rs, vodič, vodič kroz grad, vodič kroz gradove, vodič kroz dešavanja, atrakcije, restorani, kultura, umetnost, zabava, izlasci, koncerti, svirke, splavovi, istorijske znamenitosti, zoološki vrtovi, muzeji, galerije, pozorišta, bioskopi, kulturni centri, kupovina, prodavnice, butici, tržni centri, noćni život, klubovi, splavovi, barovi, vinski barovi, kafići, pivnice, poslastičarnice, brza hrana, prodavnice sladoleda, smeštaj, hoteli, apartmani, stanovi, vile, hosteli, domaćinstva, noćenje i doručak, vikendice, muzika, koncerti, žurke, izložbe, istorija, porodica, sport, kupališta, kupanje, otvoreni bazeni, zatvoreni bazeni, plaže, jezera, zabava, dečje igraonice, moda, lepota, spa centri, spa gradovi, spa rezorti, dnevni spa, saloni lepote, kozmetički saloni, frizerski saloni, manikir, pedikir.

Mentalno zdravlje i kako ga sačuvati tokom korona pandemije

Datum:Jul 30, 2021
Autor:Maja Petković 2241 Нема коментара

U razgovoru sa Mirelom Pavlović, psihoterapeutom, pokrenuli smo temu mentalnog zdravlja za koje naša sagovornica ističe da je na Balkanu i dalje tabu tema. Otkrila nam je da su anksioznost i depresija najčešći uzroci zbog kojih klijenti dolaze na psihoterapiju, a nakon njih slede poremećeni porodični i partnerski odnosi. Kao i da oni koji su i pre pandemije bili psihološki, socijalno ili ekonomski ranjivi, podložniji su negativnom uticaju situacije u kojoj smo se našli.

Psihoterapeut Mirela Pavlović govori o posledicama korona virusa na naše mentalno zdravlje. Foto: Marko Todorović

Kakve posledice ima korona virus na mentalno zdravlje ljudi?

Zavisi od ličnosti same osobe i okolnosti u kojima se svako od nas zatekao. Oni koji su i pre pandemje bili psihološki, socijalno ili ekonomski ranjivi, podložniji su negativnom uticaju situacije u kojoj smo se našli. Pored toga, u većini slučajeva prepušteni smo sami sebi. U školama nas ne uče kako se prevladavaju životne krize. Pored toga, bojim se da će upravo sada na naplatu doći činjenica da smo neke važne životne vrednosti, kao što su solidarnost, humanost, empatija, saradnja, međusobna podrška – potpuno obezvredili. I to će biti naš najveći izazov, a ujedno i važna lekcija – vratiti suštinskim vrednostima mesto koje im i pripada.

Čovek može da izgubi sve materijalno, ali jedino ako je živ i zdrav, uključujući i mentalno zdravlje, izgubljeno može ponovo steći. Takođe je važno i obezbediti mrežu podrške.

Mirela Pavlović

Kako da sačuvamo svoje mentalno zdravlje u izazovnim situacijama?

Kada čovek dođe u tešku situaciju, a naročito kada je životno ugrožen, shvati da je za sreću zaista potrebno malo. I da je to malo, zapravo ono jedino važno. Čovek može da izgubi sve materijalno, ali jedino ako je živ i zdrav, uključujući i mentalno zdravlje, izgubljeno može ponovo steći. Takođe je važno i obezbediti mrežu podrške. Potrebno vam je da imate sa kim da razmenite misli i osećanja. Potrebno je da znate da niste sami. Ako to podrazumeva obnavljanje nekih narušenih odnosa ili ulaganje u nove – učinite to. Vaše zdravlje nema cenu.

Šta još osim toga možemo da uradimo za naše mentalno zdravlje?

Važno je napraviti strukturu koje ćete se držati, i koja će vašem danu dati smisao. Odvojte vreme za aktivnosti i ljude koje ste „čuvali“ za neka bolja vremena, godišnje odmore i penziju. Ne razmišljajte mnogo unapred. Neka svaki dan brine za sebe. Ograničite vreme tokom kog ćete se informisati o aktuelnostima. I brinite o sebi, kao što biste se starali o najdragocenojoj stvari u vašem životu, jer vi to sebi i jeste. Vodite računa da se dovoljno odmarate, ali i da ste dovoljno aktivni, da u sebe unosite ono što će vam dati energiju, ali i dobro raspoloženje. Nastojte i da izbegavate dugotrajnu izolaciju. Ne znamo koliko će sve ovo trajati, ali znamo da će proći, jer sve prođe. Pa neka bar bude period, koji ćete iskoristiti u svoju korist.

I roditelji i prosvetni radnici zbunjeni su, besni, neusaglašeni u stavu, što verujem da će se preneti i na decu. A deci je potrebno da znaju da su sigurna. Da znaju da ima neko ko brine o svemu, i ko zna šta i kako treba.

Da li ste tokom pandemije imali seanse sa vašim klijentima?

Da, rekla bih da se obim posla čak povećao, javilo se dosta novih klijenata, međutim, korona nije direktan razlog njihovog javljanja. Razlozi su isti kao i pre korone, čini mi se samo da je situacija izolacije u žižu stavila probleme, koje ljudi u redovnim uslovima funkcionisanja uglavnom vešto zaobilaze. Po meni, to je pozitivna strana ove priče. Na žalost, ova vrsta usluge nije pokrivena redovnim zdravstvenim osiguranjem, tako da je psihoterapija i dalje luksuz koji mnogima nije dostupan. Međutim, ima načina da se stručna psihološka pomoć dobije i besplatno.

Kako je korona virus uticao na vaš posao?

Uglavnom na način da je veći deo moje prakse prešao na onlajn opciju pružanja usluga. Istina, i pre korone sam radila i putem video pozova, ali sada je to nekako postalo pravilo. U početku mi je to bilo ok, verovatno jer sam celokupnu situaciju doživljavala kao privremeno rešenje. Međutim, sada mi već nedostaje živi kontakt sa klijentima, jer – koliko god kultura u kojoj živimo nipodaštava sve ono što se ne može okom videti i rukom opipati – postoji i ono nešto nevidljivo, nekakva čudesna alhemija, koja je moguća samo u živom kontaktu između dva bića – od srca srcu.

Da li će novonastale zaštitne mere tokom korona epidemije u školama uticati na socijalizaciju i emotivni razvoj dece?

Verujem da hoće, iz svih prethodno navedenih razloga. Međutim, možda veću opasnost vidim u činjenici da se ni odrasli, koji bi trebalo da budu uzor deci i mladima u novonastaloj situaciji ne snalaze baš najbolje. I roditelji i prosvetni radnici zbunjeni su, besni, neusaglašeni u stavu, što verujem da će se preneti i na decu. A deci je potrebno da znaju da su sigurna. Da znaju da ima neko ko brine o svemu, i ko zna šta i kako treba. U suprotnom, u njima se formira uverenje da je svet opasno i nesigurno, haotično mesto, i umesto da se bezbrižno posvete onome što najbolje znaju – svom rastu i razvoju – deca će se investirati u prilagođavanje onome što ih okružuje. Što teško da može biti njima na korist, jer deca jednostavno nemaju emotivni i kognitivni kapacitet da to urade na zdrav način. I tako dolazimo do onog dela sa početka priče, a to su razlozi zbog kojih se klijenti obično javljaju – anksioznost, koja zapravo predstavlja osećaj da životni zahtevi nadilaze naše sposobnosti, i depresija, koja predstavlja gubitak svake nade da u našem životu ikada može biti drugačije ili bolje.

Čovek je svrhovito biće, nije stvoren da živi bez kontakta sa drugim ljudima. Razvojem tehnologije, međutim, postali smo ostrvca koja se retko kad zaista sreću.

Kada je vreme da posetimo psihoterapeuta i na koji način nam može psihoterapeut pomoći?

Na psihoterapiju treba doći onog trenutka kada primetite da je vaše svakodnevno funkcionisanje otežano, da sa nečim imate problem. Ili kada postanete svesni da se neželjeni ishodi u vašem životu ponavljaju. Ne uspevate da održite vezu, često gubite posao, pristajete na stvari koje zapravo ne želite, konstantno upadate u nevolje. U tim situacijama ljudi obično misle da su prokleti. Ali, ne, nisu. Samo po automatizmu ponavljaju obrasce mišljenja i ponašanja na koje su navikli, ili koje su dobili u nasleđe. Realnost je, međutim, potpuno drugačija. Ljudi na psihoterapiju dolaze tek kada su se problemi toliko nagomilali i prelili na brojne segmente života, da je za vraćanje u početni red potrebno mnogo više vremena, nego što bi to bilo da se došlo na vreme. A kada već dođu, većina traži magični štapić, koji ne postoji. Psihoterapija je proces, a proces zahteva vreme i posvećenost, bez pritisaka. I bez garancija.

Kako psihoterapija deluje na klijente?

Što se tiče toga kako psihoterapija deluje, mišljenja su različita. Najprihvaćenije je mišljenje da psihoterapija deluje zahvaljujući odnosu koji se uspostavlja na relaciji klijent – psihoterapeut. Zato je važno pažljivo birati psihoterapeuta, jer će upravo psihoterapeut biti osoba sa kojom ćete iznova ponoviti, ovoga puta u sigurnom prostoru, „problematične“ odnose sa važnim osobama u svom životu. I to je ono što psihoterapija nudi – korektivno iskustvo, koje zatim možete preneti u svoj svakodnevni život. Drugo stanovište je da psihoterapija deluje po načelima epigentike. Neki autori čak psihoterapiju nazivaju epigenetskim lekom. Pod ovim se podrazumeva da psihoterapijski proces i intervencije koje su njime obuhvaćene, mogu da utiču na gene koji izazivaju poremećaj, ili na samu ekspresiju gena.

Da li su ljudi u Srbiji otvoreni da potraže podršku stručne osobe?

Na žalost, ljudi na Balkanu još uvek nemaju svest o tome šta je zapravo psihoterapija i čemu ona služi. Vaspitani smo da je porodica mesto gde se rešavaju svi problemi, da je sramota nemati prijatelje, a ako već sve to imaš – zašto bi se poveravao potpunom strancu? Kako nepoznatu osobu može biti briga za tebe? Sa druge strane, psihologija nije egzaktna nauka. Ipak, jeste nauka. Mnogi ljudi su predano istraživali, eksperimentisali, sklapali kockice mnogih grana nauke, kako bi odgovorili na večna ljudska pitanja – kako funkcioniše naš um, postoji li duša, šta je smisao života, sudbina ili sloboda izbora, zašto se i po čemu neki ljudi razlikuju od drugih, šta je sreća, kako možemo postati bolji. Postoje, dakle, alati kojima se struka služi i koji su delotvorni. Kako će, međutim, alati biti iskorišćeni, zavisi od znanja, iskustva i ličnosti samog psihoterapeuta. A to je opet posebna priča. U svakom slučaju, zvanje ne garantuje znanje.

Koji su najčešći razlozi zbog kojih vaši klijenti dolaze na psihoterapiju?

Nedefinisana strepnja ili anksioznost i depresija su najčešći uzroci javljanja, a odmah zatim slede poremećeni porodični i partnerski odnosi. Vreme u kome živimo prevazilazi sposobnost većine, a pogotovo mladih ljudi, da se snađu i pronađu mesto za sebe ili ostvare odnose, na način koji će im doneti osećanje smisla ili ispunjenosti. Čovek je svrhovito biće, nije stvoren da živi bez kontakta sa drugim ljudima. Razvojem tehnologije, međutim, postali smo ostrvca koja se retko kad zaista sreću. Sa druge strane, emocionalna pismenost – prepoznavanje unutrašnjih procesa, toga kako se osećamo, znati izraziti na adekvatan način i u pravo vreme to što osećamo zapostavljena je veština koja i nema pravu šansu da se uopšte razvije, jer je komunikacija koju ostvarujemo uglavnom virtuelna, površna, razvojno nehranljiva. A bez prepoznavanja, kontakta, razmene, bliskosti, dodira – teško da ima života. Tako smo sazdani.

Koliko je važan odnos između vas i klijenata za uspešnu seansu?

Kako je već istaknuto, presudan je. Važno je da „kliknete“ sa svojim psihoterapeutom, jer će to značiti da ćete lakše ostvariti odnos poverenja, koji će vas brže odvesti do cilja. Međutim, treba imati u vidu i da je terapeut isto tako samo ljudsko biće. Nije vidovit, nema gotove odgovore i takođe je sklon padu, kao i sva ljudska bića, uprkos treningu. Zato u tom odnosu morate biti budni. Psihoterapeut nije mađioničar. Ali mora biti čovek. Volim da kažem da je psihoterapijski posao – posao duhovne babice. Ne može da stvori nečeg čega u vama nema, niti da uradi stvari umesto vas, ali može da uz vašu pomoć porodi iz vas najbolje.

Šta vas je motivisalo da se bavite psihoterapijom?

Moja priča počinje kao verovatno i većina drugih, rečju – oduvek. Od kada znam za sebe zanimale su me priče iz života drugih ljudi. Kako poznatih, tako i nepoznatih. Šta je to što ih pokreće, motiviše da istraju, ono nešto što njihovom postojanju daje smisao? Šta se to u nečijem životu dogodi, ili nedogodi, pa on krene u ovom ili onom pravcu? Jednostavno, uvek sam bila radoznala da znam kako su se neke – meni poverene ili pročitane priče – završile, ili tekle dalje. Zašto je moralo baš tako, ili zašto nije moglo drugačije?

Sa druge strane, i ljudi koje sam sretala kao da su to osećali. Nikada nisam imala problem da mi se ljudi otvore. Jedna sam od onih osoba kojima stranac, iz čista mira, dok sedimo jedno pored drugog, bez reči – u prevozu, čekajući red ili čak na ulici – počne da poverava svoj život. I nisam, tu svoju osobinu, odmah prepoznala kao dar. Ko još razmišlja o talentu za slušanje drugih, kao nečem od čega može da se živi?!

Kada ste definitivno shvatili da je psihoterapija vaš poziv?

Vremenom sam shvatila da sam u povezivanju sa drugim ljudskim bićima posebno uspešna, i tako sam donela odluku da to pretvorim u svoj poziv. Naravno, to nije išlo pravolinijski, kao što to nije bio slučaj ni sa bilo čim drugim u mom životu. Najpre sam diplomirala glumu, u klasi našeg poznatog glumca Radeta Šerbedžije. Tek nakon toga sam završila petogodišnju edukaciju za psihoterapeuta, položila razliku ispita na psihologiji, i sada sam tu gde sam možda oduvek i trebala biti. Zato svoj put ka pozivu psihoterapeuta zovem svojim – dugim putovanjem kući. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim gde zapravo želim da budem, ali sam zato – kada sam najzad stigla – mogla da tvrdim da mi ljudska priroda nije strana, i da sam u stanju da ljude volim i prihvatim onakve kakvi oni i jesu – posebni, jedinstveni i vredni poštovanja, bez obzira na svoje neuspehe, poraze, pogrešna skretanja i slabosti.


Mirela Pavlović, psihoterapeut

Mirela Pavlović diplomirala je glumu u klasi profesora Radeta Šerbedžije na Akademiji Umetnosti u Novom Sadu. Edukaciju za zvanje psihoterapeuta završila je u Novom Sadu. Sertifikovani je trener participativne drame i LENA programa austrijske privredne komore za celoživotno obrazovanje odraslih.